Испуњена веселим даном,Милица се задовољно смешкала док ју је мајка спремала за спавање.Цели дан се играла са својим вољеним луткама,водила их у шетњу и куповину,чак јој је и Сара дошла у госте а посебно је волела да се игра ња њом јер је Сара била пријатна и весела девојчица.
-Ах,мајко!Како сам срећна и задовољна.Данас је био тако леп дан!
-Да драга,насмеши се мајка док јој је чешљала косу.
-А коме Милице треба да захвалиш што си имала тако леп дан?упита је мајка.
-Па теби и тати што сте ми купили дивне лутке и Сари што је данас дошла да се игра са мном.
-Али драга моја,има неко,коме прво треба да захвалиш на овако лепом дану.
-Знаш ли коме,Милице?
-Коме,мајко?упита Милица.
Мајка је загрли и рече:
-Богу да се захвалиш што ти је дао овако леп дан и твоме Анђелу чувару,што те је данас чувао и радовао се са тобом.
Милица скочи из мајчиног загрљаја,узе своје лутке,постави их поред кревета,па клекну и захвално рече:
-Хвала ти,драги Боже,што си ми дао овај леп дан.Хвала ти,драги Боже што имам све ове лепе лутке и молим те да кажеш моме лутку Сими да се не љути толико сваки час.
Хвала ти Боже за све.У име Оца и Сина и Светога Духа.Амин.
